Imam 24 god. Već sada znam da ću čitav život biti sam. Jedan od razloga je što sam terenski radnik iz grada u grad... Lijepo se zarađuje imam dovoljno za sve što mi treba, ali jednostavno nemam ...

Imam 24 god. Već sada znam da ću čitav život biti sam. Jedan od razloga je što sam terenski radnik iz grada u grad... Lijepo se zarađuje imam dovoljno za sve što mi treba, ali jednostavno nemam dovoljno samopouzdanja da bih prišao djevojci. Odbijan sam toliko puta da jednostavno nema više ni volje ni hrabrosti. Često stanem ispred ogledala i zapitam se u čemu je problem!? Sex imam samo kad platim... Da nema pufova služio bi mi samo za pišanje... Već sam se pomirio sa činjenicom da nikad neću imati obitelj. Ženu, djecu, da imam s kim popit jutarnju kafu, da me netko čeka osim 4 hladna zida, da se nekom radujem, da mi se neko raduje.


Fali mi jedna osoba iz moje prošlosti. Ne, to nije jedan dečko. To je moj otac. I nije umro. Zaboravio me je. Odselio na drugi kraj države. Ja odselila za životom u glavni grad. On ponekad prolazi ispred mog stana. Ne navrati. To boli. Još uvijek mi fali. Nedostaje mi biti tatina jabuka, tatina mala curica, tatin sin i ponos. Kaže neće da me zove jer ja njega neću da zovem. Ni neću da ga zovem. Ako on mene ne treba, ne trebam ni ja njega. Ima on djecu od svoje druge žene. Kaže osjeća kao da sam ja s njim kad je s njima. Ne, tata. Nitko ti ne može biti kao ja. Ja sam tvoja krv. Ako se ne sjetiš mene, sjeti se barem moje mlađe braće i sestre. Oni te još uvijek trebaju. Ja sam navikla bez tebe. 💔