Kupamo se na plazi ja i drugarica, i primjetim na vodi stavljene plasnične platforme, koje su služile da se kače skuteri i gume na dubini odprilike od oko 2m. Na tome je ležala omladina i sunčala se. Puna sebe pokušavam da se ispenjem gore ali bez uspijeha, jer stvarno treba snage da bi se rukama izdigao iz vode. Primjeti mene jedan momak, ponudi mi pomoć, prihvatim naravno, povuci potegni, on sam ne može da me izvuče. Prilijeću u pomoć još 2 momka, njegova druga, i njih trojica me jedva izvlače. Svi se počinju smijati a ja sam poželjala da skočim sa platforme u vodu i više nikad ne izronim na površinu od blama! A što je najtragičnije koljena su mi sva krvava bila, a drugarica je nastavila plivati praveći se da me ne poznaje!
Kada god sam okružen ljudima imam utisak da me neko gleda od tih ljudi, i onda se ponašam kao da pravim predstavu za tog čoveka, ukoliko na predavanju na faksu, izoštrim pogled na tablu, napravim neki kul potez prekrštanja noge itd. Ranije su me gledali ljudi i prepoznavali na ulici jer sam bila na reklamama, i tada su se neki ljudi zaista okretali kad me vide, a sada imam stvarno utisak da me ponekad, neko skenira iz prikrajka.
0 komentari:
Objavi komentar