Mislim da me polako hvata depresija. Skoro svi ljudi su mi postali bezveze - površni, sebični, zavidni, bahati, samo gledaju kako da te iskoriste, imam dobar posao ali mi je dosadio, kao i kolege ...

Mislim da me polako hvata depresija. Skoro svi ljudi su mi postali bezveze - površni, sebični, zavidni, bahati, samo gledaju kako da te iskoriste, imam dobar posao ali mi je dosadio, kao i kolege koje uglavnom ne mogu da smislim (čast izuzecima), ne vidim smisao rmbačenja po ceo život i onda ti život prođe, ovo je inače depresivna zemlja čim sagledaš realnost ili uključiš TV, sve gore od goreg. Ne znam, neka tuga me steže, ne pamtim kada sam se prethodni put od srca nasmejao ili radio nešto što me baš ispunjava (osim putovanja, ali ne može se stalno putovati). Ne znam šta da radim i kako da se uzdignem iz ove apatije koja me je uhvatila. Živim život, glumim da je sve u redu, ali nije. Tužan sam, potišten, nesrećan. Da li je razlog gubitak jednog roditelja, samoća jer dugo nemam nikoga, činjenica da su me skoro svi koje volim razočarali, ne znam.