Najbolja prijateljica iz srednje škole s kojom sam provodila bukvalno 24 sata dnevno tada, dvije godine nakon završetka škole, skrivala se od mene u tramvaju da je ne prepoznam. Ne znam čime ....

Najbolja prijateljica iz srednje škole s kojom sam provodila bukvalno 24 sata dnevno tada, dvije godine nakon završetka škole, skrivala se od mene u tramvaju da je ne prepoznam. Ne znam čime sam to zaslužila i zašto se tako ponijela. Bile smo u dobrim odnosima na kraju škole, tako da me ovo baš povrijedilo.

Odem u kopirnicu da ištampam neke jpg fajlove za faks. A u download pored tih slika, privatne slike za dečka na koje sam zaboravila. I lista lik da izbroji, da vidi koliko da mi naplati kad ono među kojekakvim tabelama i graficima eto moje zadnjice, mene u donjem vešu, bez veša. E to je blam.

Mislim da me polako hvata depresija. Skoro svi ljudi su mi postali bezveze - površni, sebični, zavidni, bahati, samo gledaju kako da te iskoriste, imam dobar posao ali mi je dosadio, kao i kolege koje uglavnom ne mogu da smislim (čast izuzecima), ne vidim smisao rmbačenja po ceo život i onda ti život prođe, ovo je inače depresivna zemlja čim sagledaš realnost ili uključiš TV, sve gore od goreg. Ne znam, neka tuga me steže, ne pamtim kada sam se prethodni put od srca nasmejao ili radio nešto što me baš ispunjava (osim putovanja, ali ne može se stalno putovati). Ne znam šta da radim i kako da se uzdignem iz ove apatije koja me je uhvatila. Živim život, glumim da je sve u redu, ali nije. Tužan sam, potišten, nesrećan. Da li je razlog gubitak jednog roditelja, samoća jer dugo nemam nikoga, činjenica da su me skoro svi koje volim razočarali, ne znam.
odobravam( 2632 )osuđujem( 99 )

50 comments