Najiskrenije zavidim ljudima koje nije briga za druge nego gledaju isključivo sebe. Ja redovito zanemarim sebe i svoje obveze, planove i sve poradi drugih bilo da ih tješim, nasmijavam ili ....

Najiskrenije zavidim ljudima koje nije briga za druge nego gledaju isključivo sebe. Ja redovito zanemarim sebe i svoje obveze, planove i sve poradi drugih bilo da ih tješim, nasmijavam ili rijesavam njihove probleme, a mojih preko glave. Sama sam kriva, nije da me itko na išta prisiljava, ali ja jednostavno ne znam drukčije. Mrzim tu svoju osobinu i dala bih sve da je se riješim.


Ja sam devojka od 22 godine koja ima sve a nema ništa. Novca imam a siromašna sam. Imam jednog pravog prijatelja koji se seli u drugu državu, nemam najbolju drugaricu, usamljena sam, roditelje nije briga za mene, misle da se parama može sve. Nemam sa kim na kafu, nemam nekog za razgovor. Imam i dečka 3 godine koji se prema meni ponaša kako vetar duva. Ljudi moji, ne pamtim kada sam poslednji put bila iskreno srećna, ne pamtim kada sam se osećala voljenom. Ne znam čime sam ovo zaslužila, sve sam delila, nikom ništa nažao nisam učinila a opet sam nevidljiva. Želim da napišem knjigu, pisanje me ispunjava ali kako i to bez podrške? Ne znam više šta da radim, ponekad mislim da bi svima bilo lakše da me nema, i meni bi.


Uzela sam diplomski kod asistenta u kog sam se zaljubila još prvog dana na fakultetu kad nam je držao neko uvodno predavanje. Prošla je sedma godina kako studiram, on se za to vreme oženio i dobio dete i razveo. Nemam pojma o čemu je diplomski i kako ću ga napisati i da li ću umeti ali me baš interesuje da li ću se posle toga izblamirati i da li ćemo biti zajedno.