Ponekad se osećam kao da nisam za ovaj svet. Nemam prijatelje nikog potpuno sam sama, nisam ....

Ponekad se osećam kao da nisam za ovaj svet. Nemam prijatelje nikog potpuno sam sama, nisam dobra u školi, nisam dobra u sportu, nesposobna sam da sama zaradim novac pošto sam jako stidljiva, ne mogu da se hvalim ni fizičkom lepotom, nedruželjubiva sam bez samopouzdanja i jednostavno ne znam kako to da promenim a 20godina mi je i već osećam da ću zauvek ostati ovako sama u svom mraku.

Bila sam u internatu srednja skola. I pošto nismo imali para nas tri smo pisale uporedne horoskope za male pare. Pošto je bilo povoljno dobijali smo od drugaričine drugarice datume rođenja i morali smo da lupamo jer ih nismo znale. Mnogi su bili prezadovoljni.

Bila je to srednja škola.. Pošto kod profesorice nije bilo velike šanse da se prepiše a nisu ni baš bili aktuelni touch telefoni ja sam odlučio da obrijem nogu i napišem puškice..obrijao sam deo 20x10 cm na nozi... ni jedno pitanje nisam potrefio. Sreća pa je bila zima.

Sin se odselio kod devojke. Retko me zove a još ređe obilazi. Ja živim sama uz tuđu negu i pomoć jer sam invalid i bolesna sam. Shvatam da nervozna kakva sam postala nisam poželjno društvo al ipak... Toliko me izbegavati nije u redu. Ne znam kako da objasnim sinu da to što sam "zbrinuta" ne znači da mi ne fali njihova pažnja, viđanje. Dal je to pitanje savesti, morala, zašto sam ja o mojim roditeljima "brinula"...